НА ЈЕЛИЦИ, СТАРОМ БЕДЕМУ ИЗМЕЂУ ЧАЧАНСКЕ КОТЛИНЕ И ДРАГАЧЕВА Ослобођена биографија планине Уз друге забране, у комунизму су постојале и забрањене планине, на пример оне опеване у четничким песмама. Јелица је једна од најистакнутијих међу њима. Лепа, по нарави слободарска и бунтовна, као да није много марила због тога. Обучена у своје шуме и легенде, у своје дарове и видике, домаћинска, свијала се око својих светиња: Стијеника, Јежевице, Трнаве... Знала је да ничија не гори до зоре, па неће ни та. Пошли смо у поход тој планини, прећутаној а славној, и забележили много тога
Текст и фото: Драган Боснић
Пут за Гучу, од Чачка, води преко планине Јелице. Траса је неуобичајено кривудава па се стиче утисак да су путари заобишли свако дрво, ретке куће и понеки споменик-крајпуташ. На највишој тачки пута, на превоју, налази се кафана од које се пружа леп поглед на питомо и оку угодно Драгачево. Прохладно летње јутро је испунило котлину праменовима магле па се сетих приче коју сам чуо у драгачевском селу Горачићи. По том казивању, некад се простор Драгачева налазио на дну пространог језера. Становници који су тада живели на обалама језера су везивали своје чамце за камене стубове који се и данас могу видети на врховима Јелице. Временом је вода себи пробила пут између Овчара и Каблара и отекла у Панонско, односно Црно море. При томе је створила једну од лепших европских клисура а дно језера је постало питомо и плодно Драгачево.
Планина Јелица се налази јужно од Чачка и раздваја Драгачево од Чачанске котлине. Пружа се у правцу северозапад-југоисток дужином од 30 километара а на северозападу прелази у Овчар-планину. Највиши врх је Црна стена са 929 метара а остали врхови су: Ветриње, Градина (с познатим археолошким налазиштем), Рајачки вис, Стјеник, Бело брдо и другим небројеним висовима који надмашују 800 метара. Планина је изразито шумовита, али су људи искрчили осунчане падине и оплеменили их виноградима и воћњацима. На стеновитим одсецима има скривених пећина које су одувек привлачиле духовнике и монахе.
ОД ПИЈАЦЕ ДО ЛОВАЧКЕ КУЋЕ
Током вишевековне владавине на Балкану, Турци су углавном боравили у утврђеним градовима. У шумовите, планинске крајеве нису радо залазили. Када су то повремено и чинили, народ су убијали, децу одводили у ропство а села су пљачкали и палили. Једну такву паљевину је посматрао пастир са планине који је ходећи за овцама избегао злу коб својих рођака и комшија. Када је касније ушао у село, призор масакрираног становништва и густ, горак дим засузили су очи пастира који је само прозборио: „Горки ли сте, горачићи!” Турци су повели заробљену децу преко планине. Кад су пролазили поред рушевина Градине, девојка Јелица је побегла из колоне, попела се на највиши зид срушеног града и скочила са њега. Од тог времена планина се зове Јелица а село које су Турци спалили Горачићи. Причају људи да је и Свети Сава походио планину на коњу и да су и он и коњ оставили своје трагове у тврдом камену. Први отисци се налазе на Коренатима, други скоро километар даље на Поповића кршу, а трећи још толико даље на Савиној води. Из овог последњег је избила и вода па је народ зове Светиња. Ове и многе друге тајне остале су скривене у густим буковим шумама Јелице, незанимљиве људима које су увек више привлачили манастири Овчарско-кабларске клисуре и неодољиви зов труба са пропланака Драгачева.
Становници Јелице су изузетно вредни људи. Гаје кромпир, малине, воће и баве се сточарством. Раде пуно а учинак је видљив. Оно што их посебно краси је њихова дружељубивост и гостољубивост. Ова прича је и настала после једног обичног одласка на пијацу. Уобичајено је кад купујете кромпир на пијаци да питате одакле је. Обично продавац каже да је кромпир са Голије, Рајца или из златарског краја. Наш продавац је кромпир посебно препоручио рекавши да је са Јелице. Сам помен ове планине, која је дуго била мало анатемисана због песме „На планини, на Јелици, састали се сви четници...”, био је довољан да заголица машту и жељу за откривањем готово непознате планине. Продавац је рекао да на планини не постоји никакав смештај, али је понудио ловачку кућу коју су он и његов брат направили. Већ идућег петка је четворочлана екипа посетила кућу Станићевих у Горачићу, на јужној страни Јелице. Планинари су дочекани врло љубазно од целе породице. Отац нашег домаћина није могао никако да схвати какви су то људи који препешаче целу планину а да их за то нико не плати.
Ловачка кућа браће Станић се налази на падини Стржевици, на око седам стотина метара висине. Иначе браћа, осим што су страствени ловци, сами узгајају фазане и пуштају их у планину. Домаћинова кћи Маријана нам је испричала све легенде о планини, домаћица је запаковала врућ домаћи хлеб, сир, кајмак, јаја, парадајз и колаче, а дванаестогодишњи Марко нас је повео преко планине до манастира Стијеник. Марко је чест пратилац оца и стрица у њиховим походима по Јелици и за њега на планини нема тајни.
У КОЛЕВЦИ БЕЛИХ СОКОЛОВА
Манастир Стијеник налази испод величанствених стена истоименог врха. По предању, градила су га браћа Мрњавчевић и ту причестили војску пред Маричку битку. О томе је остао траг и у песми:
Цркву граде три Мрњавчевића, У Стијенику кршу великоме, У кољевци бјелих соколова Сред Јелице високе планине...
Постоји претпоставка да је Цркву, посвећену Рођењу Светог Јована Претече, подигао Свети Јован Стјенички који је овде умро и чије се мошти чувају у овој светињи. Трећа претпоставка је да је народ овог краја подигао цркву на месту где су Турци побили силну рају, међу којом је било пуно деце. Њихове мошти су пронађене приликом једне од обнова цркве. Манастирска црква, која није живописана, и сада се обнавља. Посебно је занимљив манастирски конак испод стена Стијеника. Када се уз поток крене ка стенама, после пар стотина метара се долази до извора Светиња. На том месту у дубокој и сеновитој јарузи налази се чесма Светог Авакума и прелепи водопади. Људи долазе да наточе ту воду и да исперу очи јер се верује да је лековита. Мало више у стенама Стијеника се налази девет пећина-испосница у којима су боравили калуђери, међу њима и Свети Јован Стјенички. Стјеничку цркву су Немци бомбардовали током Другог светског рата јер је у њој био четнички штаб.
Од манастира Стијеник низ реку води маркирана стаза. После четрдесетак минута пријатне шетње покрај речице, која прави небројене каскаде, долази се до села Бања и Јежевица. Становници Јелице воле да кажу: „Да је Чачак Нови Сад, Јежевица би била Сремски Карловци!” И у Јежевици се налази истоимени манастир. Црква посвећена Светом Николи подигнута је у доба цара Душана. Као ктитори се помиње бан Милутин, војвода цара Душана, и његова жена Иконија. То је опевано и у песми „Бан Милутин и Дука Херцеговац”:
Но, чу ли ме љубо Иконија, Копај мене девет винограда, У Бањици и у Атеници, У Лозници и у Паковраћу, А чувај ми девет воденица, Низ Бјелицу и низ Моравицу, Гледај нашу славну задужбину, под Бањицом цркву Јежевицу…
У манастирској порти се налази неколико крајпуташа са краја XIX и почетка XX века. Уз манастир је почела да ради и школа, изграђена 1812, једна од најстаријих у овом крају. Током прославе шест векова од изградње манастира, године 1937, на свечаности којој је присуствовао и владика Николај, освештан је дом Братства хришћанске заједнице. Све до 2005. године Јежевица је била парохијска црква, да би тада била именована у мушки манастир, а од 2016. постала женски. Настојница је данас Јована, која је овде дошла из Грачанице. Манастир Јежевица је од 1982. године уписана као споменик културе од великог значаја.
ОД БАНА ИЛИ ОД БАЊЕ
Село Јежевица је насеље чувених воћара. Некад је у селу било пуно воденица али тренутно ради само једна.
Породица проте Вићентија Поповића и његови потомци имају велике заслуге за развој воћарства на Јелици током XIX и прве половине XX века. Поред узгајања воћњака и винограда, они су значајно радили и на промоцији овог лепог краја а истовремено просвећивали житеље Јелице. Значајну улогу имали су и у пчеларству. Сличну мисију данас има професор Света Стаменковић из суседне Бањице, који је за свој рад добио Вукову награду 2020. године. Остала признања је тешко набројати. И његови потомци, попут Поповића, намеравају да наставе његов посао.
Бањица, село изнад самог манастира, била је место где су се, по предању, налазили Бањички двори. Повише њих били су банови виногради, па се тај део Јежевице и данас зове Бановина. У селу постоји и извор који народ зове Бања, па је могуће да отуда потиче и назив насеобине. По легенди, бан Милутин се, добивши постављење за босанског бана, најежио, односно ужурбао да доврши задужбину коју ће народу оставити, те отуда потиче назив села Јежевица. На једном од висова Јелице, у атару села Бањице, налази се неколико кућа Прелића. Изнад кућа се налази помало запуштено гробље које бујна вегетација полако осваја. Још увек се издвајају разгранати храст и горостасни црни бор. Стабло бора је заштићено али то није спречило мештане да скидају лучевину и да стабло при дну сведу на половину његовог претходног обима. Докле ће да опстане високи бор, није извесно. Пар корака од бора се налазе два споменика посвећена Николи Прелићу из Бањице који је преминуо у дубокој старости 1894. године. Споменике су подигли захвални унуци који нису могли ни око чега да се сложе па ни око дужине Николиног живота. Светозар је проценио да је деда напунио 120 година а други, неименован је на свом споменику написао да је дуговечни старац живео само 119 година.
ГРАДИШТА И БУНТОВНИЦИ
У атару села Граб на врху Градина налази се археолошко налазиште из доба цара Јустинијана Првог (VI век). Пронађени су и трагови из старијег каменог доба, као и остаци српског града из X века наше ере. Градина је доминантан врх Јелице, одакле се пружа поглед десетинама километара унаоколо. Сам назив Градина упућивао је на остатке неког већег насеља. Прва позната интересовања за Градину потичу из 1843. Тома Живановић, начелник Попечитељства унутрашњих дела, добио је препис натписа посвећеног богињи Дијани, који је сачинио Сретен Протић, писар драгачевског среза. У свом писму Живановић наводи да је натпис „на камену урезан на развалинама неким, на Елици планини више Чачка”. Доктор Јанко Шафарик, управник Народног музеја у Београду, посетио је Градину на Јелици 1865. године. Шафарик је оставио преписе два римска натписа са Јупитеровог жртвеника и натписе посвећене богињи Дијани за које је сазнао да су нађени на Градини на Јелици. Градину касније посећује етнолог Сима Тројановић и Феликс Каниц, који је, као и његови претходници, сматрао да је Градина утврђење из Римског периода. Интересовање за Градину забележено је и тридесетих година прошлог века, да би после Другог светског рата локалитет био значајно оштећен приликом насипања пута Чачак–Горачићи. Године 1984. у организацији Археолошког института из Београда почиње ископавање бедема, када је откривена и базилика. Три године касније, 1987, Скупштина општине Лучани проглашава Градину за споменик културе. У селу Трнава, на врелу реке Трнаве, налази се истоимени храм. Манастир је посвећен Благовештењу. Претпоставља се да је подигнут током XIII века а да је ктитор био краљ Стефан Урош Први. Новија обнова извршена је 1837. Током конзервације откривени су фрагменти живописа.
Када се 1814. појавила куга у Чачку, чачански муселим Латиф-ага се склонио у манастир Трнава. Тамо су се затекли игуман Пајсије, Михаило, брат Хаџи Продана Глигоријевића, и још неколико угледних Срба. Планирали су да подигну устанак због турског зулума после слома Првог српског устанка. Том приликом дошло је до сукоба Срба и Турака који се претворио у отворену побуну. Буна се брзо проширила на подручја Пожешке, Крагујевачке и Јагодинске нахије. На чело буне стао је Хаџи Продан, наставивши да је шири и организује чете. Осим њега, није учествовао ни један војвода из Првог устанка, док је неколико њих и помагало Турцима. Кнез Милош, од Турака именован за оборкнеза те три нахије, одбио је да преузме вођство. Чак је понудио Сулејман-паши своју помоћ у гушењу буне, уз услов да сви учесници који се предају буду ослобођени, изузев хаџи Продана и његове браће. Уз Милошеву помоћ, Турци су поразили устанике на Јелици. Поражени устаници су се разишли кућама, а Хаџи Продан је пребегао у Аустрију. После смирења буне није поштовано везирово обећање дато Милошу Обреновићу. Из побуњених нахија покупљено је око 300 истакнутих људи и у ланцима одведено у Београд, где су погубљени или набијени на колац. На колац је набијен и зачетник устанка, игуман Пајсије, као и ђакон Авакум. Прота Матеја Ненадовић је у Бечу добио допис у коме пише: „Од Ташмајдана до Стамбол капије са обе стране пута стоји параде од људи на коље набијених.” У порти манастира се налази споменик погинулима у Хаџи Продановој буни.
***
Записи на кожи
Јежевичко четворојеванђење, које се чува у Народном музеју у Чачку, рукописано је на пергаменту. По свему судећи, потиче из XIV века. На једном од његова тридесет четири кожна листа је и доказ о времену настанка манастира.
***
Градина
Подручје налазишта Градина обухвата око 22 хектара. До сада је у његовом склопу, поред делова бедема, кула и капија, откривено и око 20 зграда световне намене. Пронађени су остаци пет цркава, од којих је Базилика означена са Ц имала крстионицу и била украшена каменом пластиком, као и сликаном зидном декорацијом. Све ове грађевине биле су подигнуте од камена, већина је имала застакљене прозоре, а неке и канализацију. Градина је највероватније била и административни центар региона. Не може се поуздано знати да ли је у њој столовао епископ. Крајем VI или почетком VII века град је страдао у великом пожару. На рушевинама утврђеног комплекса никло је током раног средњег века ново насеље.
***
Горачићка буна
Хаџи Проданова буна није била једина на Јелици коју су угушили Обреновићи. Скоро осам деценија касније, у ослобођеној Србији, непокорна Јелица се поново побунила. Житељи су на изборима гласали за опозициону Радикалну странку, али власт је покушала силом да преузме власт у Горачићима 20. фебруара 1893. Мештани су стали испред општинске суднице и нису дозволили војсци да уђе. Војници су отворили ватру и убили су 18 а ранили 30 мештана. Провладина Либерална странка преузела је власт, али није дуго опстала. Десет година касније подигнут је споменик страдалим мештанима а 1968. отворен је и Музеј Горачићке буне.
Пут за Гучу, од Чачка, води преко планине Јелице. Траса је неуобичајено кривудава па се стиче утисак да су путари заобишли свако дрво, ретке куће и понеки споменик-крајпуташ. На највишој тачки пута, на превоју, налази се кафана од које се пружа леп поглед на питомо и оку угодно Драгачево. Прохладно летње јутро је испунило котлину праменовима магле па се сетих приче коју сам чуо у драгачевском селу Горачићи. По том казивању, некад се простор Драгачева налазио на дну пространог језера. Становници који су тада живели на обалама језера су везивали своје чамце за камене стубове који се и данас могу видети на врховима Јелице. Временом је вода себи пробила пут између Овчара и Каблара и отекла у Панонско, односно Црно море. При томе је створила једну од лепших европских клисура а дно језера је постало 
питомо и плодно Драгачево. 
Током вишевековне владавине на Балкану, Турци су углавном боравили у утврђеним градовима. У шумовите, планинске крајеве нису радо залазили. Када су то повремено и чинили, народ су убијали, децу одводили у ропство а села су пљачкали и палили. Једну такву паљевину је посматрао пастир са планине који је ходећи за овцама избегао злу коб својих рођака и комшија. Када је касније ушао у село, призор масакрираног становништва и густ, горак дим засузили су очи пастира који је само прозборио: „Горки ли сте, горачићи!” Турци су повели заробљену децу преко планине. Кад су пролазили поред рушевина Градине, девојка Јелица је побегла из колоне, попела се на највиши зид срушеног града и скочила са њега. Од тог времена планина се зове Јелица а село које су Турци спалили Горачићи.
Причају људи да је и Свети Сава походио планину на коњу и да су и он и коњ оставили своје трагове у тврдом камену. Први отисци се налазе на Коренатима, други скоро километар даље на Поповића кршу, а трећи још толико даље на Савиној води. Из овог последњег је избила и вода па је народ зове Светиња. Ове и многе друге тајне остале су скривене у густим буковим шумама Јелице, незанимљиве људима које су увек више привлачили манастири Овчарско-кабларске клисуре и неодољиви зов труба са пропланака Драгачева.
готово непознате планине. Продавац је рекао да на планини не постоји никакав смештај, али је понудио ловачку кућу коју су он и његов брат направили. Већ идућег петка је четворочлана екипа посетила кућу Станићевих у Горачићу, на јужној страни Јелице. Планинари су дочекани врло љубазно од целе породице. Отац нашег домаћина није могао никако да схвати какви су то људи који препешаче целу планину а да их за то нико не плати.
Манастир Стијеник налази испод величанствених стена истоименог врха. По предању, градила су га браћа Мрњавчевић и ту причестили војску пред Маричку битку. О томе је остао траг и у песми:
Постоји претпоставка да је Цркву, посвећену Рођењу Светог Јована Претече, подигао Свети Јован Стјенички који је овде умро и чије се мошти чувају у овој светињи. Трећа претпоставка је да је народ овог краја подигао цркву на месту где су Турци побили силну рају, међу којом је било пуно деце. Њихове мошти су пронађене приликом једне од обнова цркве. Манастирска црква, која није живописана, и сада се обнавља. Посебно је занимљив манастирски конак испод стена Стијеника. Када се уз поток крене ка стенама, после пар стотина метара се долази до извора Светиња. На том месту у дубокој и сеновитој јарузи налази се чесма Светог Авакума и прелепи водопади. Људи долазе да наточе ту воду и да исперу очи јер се верује да је лековита. Мало 
више у стенама Стијеника се налази девет пећина-испосница у којима су боравили калуђери, међу њима и Свети Јован Стјенички. Стјеничку цркву су Немци бомбардовали током Другог светског рата јер је у њој био четнички штаб.
Но, чу ли ме љубо Иконија,
Село Јежевица је насеље чувених воћара. Некад је у селу било пуно воденица али тренутно ради само једна.
његови потомци, попут Поповића, намеравају да наставе његов посао.
На једном од висова Јелице, у атару села Бањице, налази се неколико кућа Прелића. Изнад кућа се налази помало запуштено гробље које бујна вегетација полако осваја. Још увек се издвајају разгранати храст и горостасни црни бор. Стабло бора је заштићено али то није спречило мештане да скидају лучевину и да стабло при дну сведу на половину његовог претходног обима. Докле ће да опстане високи бор, није извесно. Пар корака од бора се налазе два споменика посвећена Николи Прелићу из Бањице који је преминуо у дубокој старости 1894. године. Споменике су подигли захвални унуци који нису могли ни око чега да се сложе па ни око дужине Николиног живота. Светозар је проценио да је деда напунио 120 година а други, неименован је на свом споменику написао да је дуговечни старац живео само 119 година.
У атару села Граб на врху Градина налази се археолошко налазиште из доба цара Јустинијана Првог (VI век). Пронађени су и трагови из старијег каменог доба, као и остаци српског града из X века наше ере. Градина је доминантан врх Јелице, одакле се пружа поглед десетинама километара унаоколо. Сам назив Градина упућивао је на остатке неког већег насеља. Прва позната интересовања за Градину потичу из 1843. Тома Живановић, начелник Попечитељства унутрашњих дела, 
добио је препис натписа посвећеног богињи Дијани, који је сачинио Сретен Протић, писар драгачевског среза. У свом писму Живановић наводи да је натпис „на камену урезан на развалинама неким, на Елици планини више Чачка”. Доктор Јанко Шафарик, управник Народног музеја у Београду, посетио је Градину на Јелици 1865. године. Шафарик је оставио преписе два римска натписа са Јупитеровог жртвеника и натписе посвећене богињи Дијани за које је сазнао да су нађени на Градини на Јелици. Градину касније посећује етнолог Сима Тројановић и Феликс Каниц, који је, као и његови претходници, сматрао да је Градина утврђење из Римског периода. Интересовање за Градину забележено је и тридесетих година прошлог века, да би после Другог светског рата локалитет био значајно оштећен приликом насипања пута Чачак–Горачићи. Године 1984. у организацији Археолошког института из Београда почиње ископавање бедема, када је откривена и базилика. Три године касније, 1987, Скупштина општине Лучани проглашава Градину за споменик културе.
У селу Трнава, на врелу реке Трнаве, налази се истоимени храм. Манастир је посвећен Благовештењу. Претпоставља се да је подигнут током XIII века а да је ктитор био краљ Стефан Урош Први. Новија обнова извршена је 1837. Током конзервације откривени су фрагменти живописа. 
за оборкнеза те три нахије, одбио је да преузме вођство. Чак је понудио Сулејман-паши своју помоћ у гушењу буне, уз услов да сви учесници који се предају буду ослобођени, изузев хаџи Продана и његове браће. Уз Милошеву помоћ, Турци су поразили устанике на Јелици. Поражени устаници су се разишли кућама, а Хаџи Продан је пребегао у Аустрију. После смирења буне није поштовано везирово обећање дато Милошу Обреновићу. Из побуњених нахија покупљено је око 300 истакнутих људи и у ланцима одведено у Београд, где су погубљени или набијени на колац. На колац је набијен и зачетник устанка, игуман Пајсије, као и ђакон Авакум. Прота Матеја Ненадовић је у Бечу добио допис у коме пише: „Од Ташмајдана до Стамбол капије са обе стране пута стоји параде од људи на коље набијених.” У порти манастира се налази споменик погинулима у Хаџи Продановој буни.
